Палета

ЉУБИЦА РАДОВИЋ, БЕОГРАДСКА СЛИКАРКА КОЈА ИСТРАЈНО ТРАГА ЗА МОДЕРНОШЋУ ПРАСТАРОГ
Уметност је брана пред злом
На њеним сликама видимо Адама и Еву, старе српске тканице, одевне предмете, цвеће, пејзаже из Боке, дорћолске ведуте, децу, играчке... Естетски враћа у време Матиса, Бонара и Вијара, али остаје отворена и за искуства једног Анселма Кифера. У најдубљим слојевима ликовности истражује древна индоевропска знања и симболе, израњајући у херојско средиште раног модернизма. Као Пруст, трага за вишим стањима среће, зрелости и умности

Пише: Дејан Ђорић

Живот и дело сликарке Љубице Бубе Радовић склоњени су од буке и беса света после постмодерне. Живећи у центру Београда, на петом спрату, без лифта (као Емил Сиоран), она је амбијентално, животно и уметнички створила брану против зла које надире и прети да поткопа не само њену кулу лепоте. Попут старих мајстора повучена у осаму мирисног и осунчаног атељеа, који посећују само одабрани, подсећа на велике међуратне уметнице и интелектуалке које су славиле чари грађанске културе.
Теме и мотиви са њених слика припадају и традиционалној средини, колико и модерној. Слика Адама и Еву, старе српске тканице, древне одевне предмете, ћилиме, цвеће, бококоторске пејзаже, ведуте са оближњом Црквом светог Александра Невског, децу и играчке... Од недавно, ликовним језиком истражује историју западне и источне уметности, не зазирући ни од идејно сложених композиција слике у слици и огледалне слике. Занима се за старо и психолошко значење боје, шаре, орнамента, знака и украса. Била је члан цртачке групе „Зид” која је испитивала структуру Калемегдана и зид као поетску вредност.

ОСЛОЊЕНА НА СОПСТВЕНО НАСЛЕЂЕ

Владимир Дворниковић, на трагу Јована Цвијића, утврдио је у Карактерологији Југословена да народна уметност Балкана има симболички и космолошки смисао, чувајући древна индоевропска знања. Сликарку са Дорћола одувек је занимао прастари слој ликовности, али је на честим путовањима по Европи и Северној Америци упознала и савремене токове, нове звезде западне и источне уметности. Ослоњена на сопствено наслеђе, у слике, аквареле, цртеже, графике и уникатне књиге унела је традиционално колико и актуелно, па се може сматрати ванредном представницом модерног традиционализма.
Сликајући пејзаже, мртве природе, мушке и женске актове, као Марсел Пруст трага за вишим стањима среће, зрелости и умности, ретким моментима у којима посматрача и сликарку прожима мир, када се слути савршенство. Премда добра цртачица, из круга око Драгана Лубарде, доајена и професора цртања, њене изражајне могућности највише долазе до изражаја у колориту, сликарству пуном светлости. Њен занат, приступ слици и материји, решавање ликовних односа, имају доста од херојске епохе раног модернизма, када зло, идеолошка зависност и антиуметност још нису продрли у стваралаштво. Она држи кист сигурно а слику посматра са опрезом; познавајући вредност сваког наноса, кратким косим потезима тка фактуру. Естетски враћа у време Матиса, Бонара и Вијара, али остаје отворена и за искуства једног Анселма Кифера, извлачећи у први план племенити, осећајни порив света којем прети расуло. Као једна од последњих српских представница високог модернизма, подсећа на традицију и духовну аристократију.

ПОСТОЈАНОСТ ЛИКОВНОГ СВЕТА

Љубицу Радовић не смемо, међутим, посматрати само као наследницу великих српских модерниста који су се школовали између два светска рата у Паризу, Минхену, Прагу и Кракову. Својим смиреним и свечаним приступом она је пре свега весник добре воље, обнове позитивног односа према слици, тако нарушеног у поставангардама. Као код Исидоре Секулић, изнад целог њеног опуса, труда, дара и мара, стоји ведро усамљеништво које отвара мисаоне путеве ка мудрости.
Образована и као германиста, она је pictor-doctus, учена сликарка, чију благост и хуманост прожима оштрина дубоке анализе својствене немачком духу. У њеном делу посредно долазе до изражаја поуке старих мајстора, не толико у занатско-извођачком смислу, колико у духовном. Њена верна публика, покренута дубоко личним разлозима, враћа јој се увек са радозналошћу, а круг њених поштовалаца и колекционара стално се шири.
У њеним делима Љубице Радовић, привидно, ништа се не догађа. Промене су споре и у домену су квалитативног, у њима нема ничега од сензационалног и шокантног које актуелну уметност брзо уводи у категорију заморног, досадног и надражујућег. Управо то је залог мира и прибраности који на дубљем нивоу могу више да изненаде, радују и утемељују. Иза постојаности сликаркиног приватног и ликовног света, пре снаге и обазривости, стоји мудрост познаваоца живота и уметности.

***

Пут
Љубица Радовић (Београд, 1950) дипломирала је на Академији ликовних уметности у Београду 1976, на Одсеку за сликарство. Као члан Удружења ликовних уметника Србије, од 1977. учествовала на многим колективним изложбама у Југославији, Норвешкој, Грчкој, Бугарској, Немачкој, Француској и Србији. Године 1984. била је стипендиста грчке владе у Школи лепих уметности у Атини, на графичком одсеку. Учествовала је 1988. у раду графичке радионице „Атеље Норд” у Ослу, Норвешка. Приредила је 32 самосталне изложбе у Југославији, Србији, Немачкој и Француској. Бави се сликарством, цртежом, графиком и библиофилским издањима.